Kikinda je jedinstveno mesto u svetu gde nastaju skulpture velikog formata od pečene zemlje. Takva umetnička dela rađaju se na mestu gde se nekada pekao crep, u ateljeu Centra za likovnu i primenjenu umetnost „Terra“ koji je opremljen u starom fabričkom pogonu za pečenje crepa.
U dvorištu se oči rašire pred zbirkom nesvakidašnje, impozantne kolekcije velikih skulptura nastalih prethodne 44 godine koliko traje Internacionalni vajarski simpozijum „Terra“. Unutra se oseća miris mokre gline koja se u rukama vajara pretvara u umetnička dela, koja će se najpre dugo sušiti, a onda nekoliko dana peći, pa tek za godinu dan izaće pred javnost. Svakog jula u Kikindi mesec dana traje ovaj simpozijum na koji dolaze vajari iz celog sveta.
Pravilo koje je ustanovio osnivač i idejni tvorac Slobodan Kojić je da jedan umetnik samo jednom može da radi na „Terri“. Ove godine priliku da dođu na 45. simpozijum „Terra“ dobili su Goce Nanevski iz Severne Makedonije, Rafael Sabatije iz Francuske, Beate Gatčelhofer iz Austrije, Milorad Mladenović i Branko Milanović iz Srbije. Svi potvrđuju da atelje daje nesvakidašnju inspiraciju i izvanredne uslove za rad, kakvi se retko gde mogu dobiti.
Domaćini kažu da ona i vajarka Beate Gačelhofer iz Austrije rade danonoćno. Ne ispuštaju glinu iz ruku. A ovde je imaju u neograničenim količinama, što je, takođe, posebnost „Terre“. Ne idu na ručak, same pripremaju hranu i vajaju čak i noću.
– Umetnicima se ovde nude neverovatne mogućnosti, od količine gline do veličine skulpture koju mogu da rade. Ovako nešto ne postoji nigde u svetu. Do sada nisam radila u glini, nisam navikla na nju, ali mi se sada sviđa. Sve prepreke rešim uz pomoć asistenata koji nam nesebično pomažu i uvek su tu. Radim apstraktnu formu različitih geometrijskih oblika – kaže Beate kojoj su umetnici iz njene zemlje preporučivali da dođe na „Terru“.
– Ovde se radi u lepoj atmosferi. Najveći benefit simpozijuma jesu ljudi, sa kojima radite i sa kojima ćete ubuduće sarađivati. Ovde je fantastično doći i raditi – rekao je Milanović.
Igor Smiljanić, docent na katedri za vajarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, dobro poznaje glinu, njene ćudi i proces nastajanja skulpture od pečene zemlje.
– Skulpture se ovde grade metodom koju u žargonu zovemo „dan na dan“. Kreće se od baze, radi se 30 centimetara, pa se vlažnom krpom ili najlonom štiti gornji deo površine. Onda se ostavlja da se prosuši nekoliko dana. Posle se na tom mestu nastavlja gradnja. I tako se za 20 ili 25 dana izgradi cela skulptura visoka i do 2,5 metara. Ovde radi iskusan tim i „vodi“ glinu kako umetnik želi. U poslednjoj fazi postoji mogućnost da se na površini pojavi bela patina, vrlo dragocena. To je, u stvari, so koja izbija iz gline ako se dodiruje. To je specifičnost kikindske gline – objašnjava Smiljanić.