NAJBOLjA muzika u filmu nije ona koju odmah primetite. To je ona bez koje scena, kada se završi, više ne bi bila ista.
To je filozofija Tomasa Golubića, jednog od najcenjenijih holivudskih muzičkih supervizora, koji je radio na serijama "Čista hemija" (Breaking Bad), "Bolje pozovite Sola" (Better Call Saul), "Dva metra pod zemljom" (Six Feet Under), "Okružen mrtvima" (The Walking Dead), Halt and Catch Fire, Poker Face, Silo i Pluribus. Pred masterklas u Beogradu, za "Novosti", je govorio o poslu u kojem najveći talenat nije pronaći dobru pesmu, već znati kada je ne pustiti.
Pre nego što nam je otkrio više detalja o konkretnim scenama i pesmama koje su obeležile njegov rad, ovaj holivudski mag istakao je da je najvažniji deo posla često upravo odluka da muzika "ne uđe u kadar".
– Na projektima sa scenaristom Vinsom Giliganom, sve je toliko dobro napisano i odigrano da muzika ponekad može više da pokvari nego da popravi. Zato je važno prepoznati trenutak kada ona zaista nešto dodaje – kaže Golubić.
Kada bira muziku za likove poput Voltera Vajta, glavnog glumca serije "Čista hemija", ne počinje od pitanja šta je "kul", već ko je taj čovek zapravo.
– Razmišljamo kada je bio srećan, šta je slušao, kakav odnos ima prema muzici. Za Voltera smo mislili da bi mu Steely Dan odgovarao, ali pesmu nismo mogli da priuštimo. Onda smo izabrali A Horse with No Name grupe America. I ispalo je bolje.
Upravo je to, kaže, važna lekcija ovog posla: ono što ne možeš da dobiješ često te natera da pronađeš nešto zanimljivije.
– Ako nemamo novca, ako prava nisu dostupna, ako ne možemo da pronađemo vlasnika pesme, to nije katastrofa. To je nova mogućnost. Publika ionako ne zna šta je moglo da bude. Ona vidi samo ono što je ostalo – dodaje on.
Mnogo više od toga ga brinu izbori koji publici ne ostavljaju prostor.
– Loša muzika vam govori šta treba da osećate. Na primer, "Ovo je tužno, evo tužne melodije". Mi to pokušavamo da izbegnemo. Ne želim da muzika objašnjava sliku – i zato on posebno ne podnosi doslovnost. – Ako pada kiša, ne treba mi pesma o kiši. Vidim je. Ali ako muzika prizove staru ljubav, izgubljeno leto ili nešto što lik nosi u sebi, onda je scena dobila drugi sloj.
Za njega je muzika dobra tek kada otvori ono što kamera ne pokazuje. I zato Golubić ističe da muzički supervizor ne bi trebalo da se ponaša kao čovek sa jednim "tačnim" odgovorom.
– Moj posao je da ponudim više dobrih rešenja. Svako mora da vodi scenu u drugom pravcu, ali nijedno ne sme da bude loše.
Masterklas i nagrade
TOMAS Golubić je na održanom masterklasu u Ložionici govorio o tome kako izgleda saradnja sa rediteljima i scenaristima, na koji način nastaje muzički identitet jedne serije, kako se pronalazi pesma koja će najbolje ispričati priču, koliko je važna psihologija likova prilikom izbora muzike, ali i kako upravo muzika može potpuno promeniti značenje i emociju jedne scene.
Nedavno je stigla i njegova peta nominacija za prestižnu nagradu Emi za Pluribus – najgledaniju dramsku seriju u istoriji Epl TV, koja je osvojila čak 18 nominacija.
A onda koristi sliku koja možda najbolje opisuje njegov posao:
– Svaka pesma je kao seme koje posadite. Ako izaberete dobro, nešto raste. Ako izaberete loše, dobijete korov koji može da uguši celu baštu.
Posebno je oprezan kada muzika prati kriminalce i antiheroje, jer ona lako može da im da zavodljivost koju sama priča možda ne zaslužuje.
– Kada dugo gledate jednog lika, počinjete da se vezujete za njega, čak i ako je užasan. Melodija ne treba da kaže publici da je on loš. To treba da pokaže njegovo ponašanje. Ali ne bi smela ni da učini njegovo loše ponašanje uzbudljivim.
Priznaje da su postojali trenuci kada su tek naknadno shvatili da je scena zahvaljujući muzici postala možda previše privlačna.
– To je opasnost. Nekada nehotice romantizujete nešto samo zato što ste učinili trenutak previše "kul".
Kada treba da izdvoji scenu koja najbolje pokazuje koliko muzika može da promeni televiziju, bira finale serije "Dva metra ispod zemlje" uz Sijinu pesmu Breathe Me.
– To je bila veoma komplikovana završna montaža. Mnogo toga je moglo da deluje čudno, pa i smešno. Ali numera je nosila celu sekvencu i dala joj emociju i ozbiljnost. Spojila je ono što bi bez nje možda delovalo nepovezano.
Upravo je u tome, kaže, suština.
– Mi smo pripovedači koji rade muzikom. Ako pesma samo ponovi ono što već vidite, nije uradila dovoljno.
Kada znaš za šta štediš, onda oročiš
SAZNAJ VIŠE INFORMACIJA