U MEKSIKU sam sreo i Fidelovu sestru Huanitu, „odmetnicu“, koja je već onda osamdesetih godina prošlog veka vodila otrovnu kampanju protiv svog brata „despota“ Fidela Kastra“. „On je, govorila je za Fidela“ od kubanskog ostrva napravio zatvor okružen vodom“.
Antonio Argedes, bivši ministar unutrašnjih poslova Bolivije, sa kojim sam se inkognito sreo na periferiji Meksika, ispričao mi je fascinantnu priču kako je „ukrao“, prvo „Dnevnik“, onda i odsečene ruke Če Gevare i tajnim kanalima ih poslao Fidelu Kastru, da bi posle toga vodio grčevitu bitku da sačuva živu glavu od agenata iz Bolivije i CIA.
U Vašingtonu sam, mnogo godina kasnije, sreo i onog agenta CIA Gustava Viljolda, koji je sa Kube pobegao odmah posle Kastrove revolucije da bi kasnije u Americi, postao agent CIA. On je kao provereni antikastrista i kao američki agent, učestvovao u „lovu“ na Če Gevaru 1967. godine u Boliviji. Kao jedan od glavnih operativaca bio je zadužen one noći 9. oktobra 1967. godine, da se u bolnici „Senjor od Malte“, u mestu Valje Grande, operativno stara o tome kako da se leš Če Gevare zakopa na neko tajnovito mesto.
Pre toga,Čeu su odsečene obe šake da se sačuvaju radi dokaza da je on zaista ubijen, a Viljoldo je sebi za „trofej“ odsekao pramen Čeove kose i sačuvao ga.
I tako sada, tridesetak godina posle Čeove smrti, rešio je da ga iznese na aukciju u Dalasu, u Teksasu, da finansijski pojača svoju penziju koju je zaradio u CIA.
„Pa hoće li biti kupaca“, zapitao sam ga.
„Hoće, kako da neće“, odgovorio je. „Imati pramen Čeove kose, pa to nije mala stvar. To niko nema…“
Sreo sam se i razgovarao u Havani i sa ocem „slavnog geriljerosa“ Če Gevare – Ernestom Gevarom Linčom. On je onda stalno boravio na Kubi i ponašao se kao „profesionalni otac“ Če Gevare. Pričao je novinarima sopstvene bajke o slavnom sinu.
Poslednji Mohikanac
KASTRO je bio poslednji Mohikanac, možda i najfascinantija ličnost iz plejade čuvenih političara, koji su, neko manje, a neko više, uz sve kontroverze, obeležili dvadeseti vek i ostavili za sobom tragove i imena koja će istorija da pamti – Ruzvelt, Staljin, Čerčil, Mao Cedung, De Gol, Tito, Ho Ši Min, Hruščov, Kenedi, Nehru, Naser, Golda Meir, Kim Il Sung, pa do Vili Branta i Margaret Tačer.
Jedino šta sam od njega čuo i šta je vredelo zabeležiti, to je ova njegova opaska:
„Fidel Kastro mora da je bio u dosluhu sa bogom ili demonom kad je imao tu moć da tako magnetnom snagom veže ljude za sebe. Kao što je to učinio i sa Čeom…“
U mojim spisima su, svakako, i zapisi o mojim susretima i razgovorima sa Fidelom Kastrom na Kubi, u Španiji, u UN, u Beogradu, o njegovim dugim i zanosnim govorima kojima sam prisustvovao na Trgu revolucije u Havani, i unutrašnjosti Kube, o našim svađama i mirenjima.
Moram ovde da pomenem i mog prijatelja generala Omara Torihosa, jakog čoveka i predsednika Paname, kojeg su zapadni, pre svega američki novinari optuživali bez ikakvog uporišta da on postaje „mali Kastro“.
Jedne noći, u Panami, na večeri koju je za grupu nas stranih novinara priredio general Torihos, jedan američki kolega zapitao je generala:
„Za vas kažu da ste postali Kastrista. Je li to istina?“
„A da ja vas nešto zapitam, odgovorio je Torihos. Šta vi mislite, da li je bolje biti kastriran, ili biti kastrista?“
TEMA Kastro bila je prisutna i u mojim razgovorima sa Gabrijelom Markesom, sa kojim sam se sretao i družio u Meksiku gde je on bio dopisnik kubanske novinske agencije „Prensa Latina“. On je onda, kao uostalom uvek do svoje smrti, smatrao sebe prvenstveno novinarem, pre nego piscem, čak i onda kada mu je „Sto godina samoće“, donelo Nobelovu nagradu. I uvek je govorio da je novinarstvo najlepša profesija na svetu.
Iz svih tih mojih saznanja, zapažanja, susreta, razgovora i neposrednih susreta sa ljudima, nastala je ova moja knjiga o Kastru, reporterska i romansirana priča o vođi kubanske revolucije, njegovom vremenu i njegovoj Kubi.
O Kastru je pisati lako i teško. Lako, jer se čovek potrudio da ima šta o njemu da se kaže i napiše. Njegova životna priča je fascinantna. Zato su se potrudili i mnogi drugi, pre svega Amerikanci, koji su mu do kraja dugog života radili o glavi.
Iz semena koje je Kastro posejao po Latinskoj Americi u poslednjim decenijama dvadesetog veka počeli su bili da niču „mali Fideli“ – Omar Torihos u Panami, Ugo Čaves u Venecueli, Danijel Ortega u Nikaragvi, Evo Morales u Boliviji, Rafael Karera u Ekvadoru, Hoze Muhika u Urugvaju, Dilma Rusev u Brazilu…
Svakako, nisu oni revolucionari Fidelovog kova, ni sledbenici njegove „crvene utopije“ i Čeovog revolucionarnog zanosa, ali su svi odreda bili glasnici levog i „zelenog nacionalizma“ koji teži da „zeleni kontinent“ izvuče iz socijalne bede i američkog zagrljaja.
Možda Fidel, kako bi rekao Bolivar, nije džaba „orao more“.
O Kastru je pisati teško, jer je on bio složena priča, kontraverzna politička figura, čovek o čijem će delu i životu presuđivati buduće generacije, a i sam sled događaja na Kubi. Ali, jedno je nesporno: i za one koji su ga voleli, i oni koji su ga mrzeli i radili mu o glavi – vođa kubanske revolucije je bio, uz sve kontroverze, i to se može reći bez preterivanja, najfascinantnija i najatraktivnija politička ličnost dvadesetog stoleća. No, to je priča kojom će se još baviti istoričari i politički hroničari.
SUTRA: KUBANSKI REVOLUCIONAR SIN UNAJMLjENOG RATNIKA