ČUVENI srpski pisac realizma Stevan Sremac rođen je 1855. u Senti, a preminuo je pre tačno 120 godina, na današnji dan, 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji. Bio je književnik i akademik poznat po britkom duhu i eleganciji, ali malo ko zna da je ostao neženja, i to zbog nesrećne ljubavi.
Geografija koja prati Sremčevu fikciju uveliko je inspirisana njegovom biografijom i životom u trima sredinama: vojvođanskoj, niškoj, beogradskoj.
Rođen je u zanatlijskoj porodici u Senti 1855, odakle se u dvanaestoj godini seli u Srbiju u kojoj se školuje i gde na Velikoj školi diplomira iz istorije 1878. Kao profesor službovao je u Pirotu, Nišu i Beogradu, predajući mnoge predmete – od istorije i književnosti do krasnopisa i geografije. Bio je dobrovoljac u oslobodilačkim ratovima Srbije 1876–1878. godine, čime je pokazao i svoju rodoljubivu stranu.
Ivkova slava
Sremac je književni rad započeo kasno – tek u trideset trećoj godini – ali je svojim delima zauzeo trajno mesto u srpskoj književnosti. Na sebe je skrenuo pažnju 1875, kada mu je u Srpskom pregledu štampana "Ivkova slava", koju je sa Dragomirom Brzakom dramatizovao 1901.
Objavljivao je romane, dužu prozu koju je nazivao "velikim pripovetkama": "Limunaciju na selu" objavio je 1896, "Pop Ćiru i pop Spiru" 1898, "Vukadina" 1903. i "Zonu Zamfirovu" 1907. Zasebno su štampane i neke njegove humorističko-satirične pripovetke: "Božićna pečenica", "Čiča Jordan", "Jeksik-adžija", humorističan spev "Čovekova tragedija" ili "Bal u Elemiru", "Kir Geras"…
Humorističko-satiračan ton
Pripadao je boemskom krugu pisaca, što se odrazilo na njegov humorističko-satiračan ton pripovedanja. Sam neženja, duhovito je pisao o "matorim momcima koji se tuže na vlažno vreme i na rđavu kujnu".
Posle srpsko-turskih ratova, u kojima je kao dobrovoljac učestvovao, živeći u novooslobođenim srpskim gradovima, Sremac je pisao o tranzicionoj kulturi juga – smenjivanju turskog novim srpskim vremenom, orijentalnog zapadanjačkim.
Njegov tradicionalizam i konzervativizam vide se, s jedne strane, u humorističko-satiričnim opisivanjima čoveka novog doba i zapadnograđanske kulture, i, s druge, u tematizovanju orijenta, sevdaha i narodskog života.
Paralelno sa realističkim i humorističkim tekstovima pisao je pesudoistorijsku prozu poetizujući narodnu istoriju (Iz knjiga starostavnih, 1906).
Zbog neuzvraćene ljubavi ostao neženja
Njegova neostvarena ljubav iz mladosti, kao i duh boemije koji je negovao u beogradskim kafanama, deo su legende o Stevanu Sremcu.
U privatnom životu pisac je ostao neženja, iako je bio omiljen među damama. Sremac je službovao u Pirotu dve godine, a za taj boravak vezana je i priča o neuzvraćenoj ljubavi koja je ostavila trag u njegovom životu.
Naime, zbog lepe Piroćanke Jelene, kćeri pirotskog popa Pantelije Pančića, ostao neženja. Možda bi postao i pirotski zet, ali je u jednom članku u "Srpskoj zastavi" napao popa Panteliju kao veoma uticajnog čoveka, koji "pali i žari u Pirotu".
– U Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje sa Pantelija – napisao je Sremac.
Pop Pantelija zbog tog članka nije hteo ni da čuje za Sremca, a kamoli da ga vidi u svojoj kući, gde je pre toga često navraćao.
Bio je poznat po britkom duhu, eleganciji i šarmu koji su ga činili omiljenim profesorom i sagovornikom.
– Inače, Sremac, koji je po sklonostima i načinu života bio narodski čovek, prema Pirotu kao da je imao ambivalentan stav: u jednoj prilici rekao je da "u Pirotu nema nijednog nevaljalog čoveka", a u jednom pismu veli da je Pirot mesto od kojeg se "svako kloni i krsti" – izjavio je profesor književnosti i stručni saradnik Narodne biblioteke u Pirotu Momčilo Antić.
Život nesuđene Sremčeve supruge Jelene bio težak: deca su joj rano umrla, njen muž Josif Kostić, ekonom bolnice i privrženik Naprednjačke stanke, propivši se straćio je svu imovinu, pa su živeli od plate koju je ona primala kao babica.
PRVI U OKTAGONU
SAZNAJ ŠTA JE NA MENIJU
MERIDIANBET