Troje srpskih umetnika, Bogdan Pavlović, Brankica Žilović i Barbara Vasić, predstavilo se na tradicionalnoj kolektivnoj postavci u pariskoj Fondaciji „La Ruš – Sejdu“, popularnoj „Košnici“, na temu imaginarnih prostora.
Na izložbi koja je za temu imala "Teritorije sna", čiji je komesar bio Brino Debrej, izlagalo je deset stvaralaca, među kojima su umetnici koji stvaraju u paviljonima razmeštenim u ovoj oazi prirode usred pariske vreve, poput Bogdana Pavlovića.
– Ovo su mesta koja posećujemo u snovima. Dešava se da se u životu vraćamo u određene prostore koja obilazimo samo u snu. Proizvodi su naše imaginacije – objašnjava Pavlović za "Novosti" koncept izložbe.
Predstavio je delo koje je dominiralo u centralnom delu izložbenog prostora, sastavljeno od konstalacija i zvezda, pod nazivom "Astralija", koje u sebi krije igru reči. Treba pažljivo čitati, ovde, ali i uvek u životu. Jedno slovo mnogo toga može da izmeni. A na slici, geografsku topografiju "najmlađeg" kontinenta, planine i reke, zamenio je kosmos.
– U ovom kosmičkom kontinentu bitna je igra značenja koja aludira na astralna tela. Konstalacije su izmišnjene, a naranxasto-crvena pozadina je praboja svetlosti, najstarija uočena, odmah posle velikog praska – razotkriva naš sagovornik.
Barbara Vasić, koja poslednjih godina živi i stvara u Dablinu, za ovu priliku je došla iz Irske. Prikazala je ranije radove, digitalne printove koji su se savršeno uklopili u temu izložbe o teritoriji sna i imaginarnim prostorima.
– Uvek sam se bavila prostorom, kroz instalacije i crteže. Crteži su realna događanja, a iza se providi print prostorije. Svi zidovi su transparentni – otkriva Vasićeva svoj svet bez prepreka.
U njemu se, u kombinaciji sa fotografijama, neprestano prepliću unutrašnje i spoljne teritorije, realni i imaginarni svet, onaj u kome, ponekad, imamo utisak da trenutno živimo.
Naša pariska umetnica Brankica Žilović je, u svom stilu, izložila tapiseriju impozantnih dimenzija. Nastala je od vune sa Zlatibora. Od nje su ispleteni koreni života koji se spuštaju s vrhova planina. Oseća se miris pokošene trave.
– Priroda i pejzaž uvek treba da nam budu dominantniji od bilo kog drugog koncepta – naglašava Žilovićeva.
Međusobnom interakcijom unutrašnji svet nas, ustvari, posmatra, a imaganacija uvek predstavlja novu snagu i potencijal, zaključuje naša umetnica.