NIJE mi lako danas da govorim, povodom koji je zaista jedinstven – na obeležavanju devedesetog rođendana Miloša Jevtića, datuma koji, doduše, kalendarski ne pada u ovaj dan, ali simbolički svakako ima istu vrednost.
Teško mi je da smislim šta bih mogao da kažem, a što ne bi zvučalo konvencionalno, kurtoazno i prigodno. To, naravno, ne znači da o Milošu Jevtiću, svom dugogodišnjem, dragom prijatelju i sagovorniku, vašem prijatelju i večnom ujaku svih generacija Maksimovića, od onih sredovečnih do najmlađih – ne bi imalo šta da se kaže i da ja ne bih mogao da govorim ceo dan.
Međutim, pitao sam se koliko to ima stvarnog smisla, pre svega iz jednog razloga. Padalo mi je u čast da o Miši Jevtiću govorim raznim povodima – recimo, o osamdesetogodišnjici rođenja, pa prilikom predstavljanja pojedinih knjiga iz impozantne Kolekcije "Odgovori", o njegovom ljudskom liku, delu i odlikama stvaralaštva. Štošta sam već izrekao. Bilo bi još mnogo toga da se kaže, ali me muči nešto što ću, upravo zbog izuzetnosti trenutka, ovoga puta podeliti s vama: duboko sam, naime, svestan da se ono suštinsko i najbitnije ne može iskazati rečima. To je problem svakoga ko govori o ljudima poput Miloša Jevtića – onima koji su prevazišli svoju ličnost, ostajući ono što jesu, ljudima koji su postali institucije, ne nekakvim dekretom ili nečijom odlukom, već zato što ih njihovo okruženje, kao i prošle generacije, a svakako će i buduće, zaista tako doživljavaju.
Teško je rečima objasniti zašto je to tako: zašto ovog čoveka toliko volimo, zašto nam je svima toliko blizak i zašto u druženju s njim ozareno pronalazimo one okrepljujuće kutke sopstvenog bića, koji su inače zapretani talasima i nanosima svakodnevnog života. Ukratko, tajnu te magije niste kadri zborom iznedriti. Dok govorite, stalno imate nelagodan utisak da ste promašili i da ne govorite onu pravu stvar, ono što biste želeli i što bi trebalo reći. To verovatno ni ja danas neću uspeti izreći, ali je važno da takvo neiskazivo osećanje nosimo u srcu i duši i da se svi zajedno nekako bolje i srećnije osećamo – kao jedna velika porodica okupljena oko čoveka koji nas je svojim posebnim, volšebnim moćima sabrao. Postoje zli volšebnici, ali postoje i dobri; Miša Jevtić je svakako dobar volšebnik. Od onih najboljih i najvolšebnijih…
Pošto, uprkos svemu, nešto ipak treba reći – uz nadu da će, blagodareći svom pesničkom daru, naš prijatelj Aco Đurović prići bliže onome neizrecivom – ipak bih kratko koju rečenicu još dometnuo. A ko mi je u ovoj "muci sa rečima" pritekao u pomoć? Nimalo čudno: naš počivši učitelj, prijatelj i profesor Vladeta Jerotić, čovek koji je sa Milošem Jevtićem više puta razgovarao i bio možda najcenjeniji član porodice Kolekcije "Odgovori". Setio sam se kako se Jerotić povodom svog osamdesetog rođendana – kada je vodio razgovor sa Jevtićem za knjigu "Odbrana života" – prisećao tih njihovih susreta. Tom prilikom je napisao nešto što ću pročitati, jer ne mogu sasvim tačno da citiram po sećanju. Ako to pažljivo slušate, a istovremeno gledate Mišu i razmišljate o njemu, imajte na umu da je ovo napisano pre dvadeset i sedam godina, za drugu knjigu razgovora sa Vladetom Jerotićem. Prva je bila "Postojbina duše". Da bi se očuvala postojbina duše, nužno je odbraniti život…
"Odbrana života" mi je ovom prilikom pala na pamet i iz posebnog, dodatnog razloga. Naime, njeno prvo izdanje objavljeno je 1999. godine, a tada smo se Miloš Jevtić i ja upoznali oko jednog neformalnog, kultnog beogradskog ognjišta kulture, u Kolarčevoj ulici, gde se tada nalazilo predstavništvo gornjomilanovačkih "Književnih novina". Tamo se oko nezamenljivog Srećka Jovanovića okupljao jedan pravi mali kulturni klub. Odavno ga, naravno, već nema. Upoznali smo se po mom povratku iz diplomatske misije u Turskoj i razgovarali, onako na preskok. Miša je, kao i uvek, više ćutao, odbijao dimove lule, manje govorio i ponešto pitao. Kasnije ću razumeti prirodu tih, i svih, njegovih pitanja: ona su zapravo Miloševi odgovori na život. Način na koji uobličava pitanje predstavlja njegov lični odgovor, i zato sam izričite odgovore retko nudi. Nije slučajno rečeno da je pravo pitanje često značajnije od bilo kojeg i bilo čijeg odgovora. Jer, odgovora uvek ima više, i različitih.
Žao mi je što mi, prijatelji Kolekcije "Odgovori", nismo ostvarili plemenitu zamisao: da zajednički sastavimo pitanja i postavimo ih Milošu Jevtiću u okviru jedne zasebne knjige u toj jedinstvenoj ediciji. Želeli smo da ga dovedemo u situaciju u koju je on decenijama dovodio nas. Od toga, zasada, nije bilo ništa. Nije, očigledno, lako biti kolektivni Miloš Jevtić.
A kako je Vladeta Jerotić okarakterisao Miloša Jevtića? Nazvao ga je – a pazite, sve su reči pomno odmerene, nijedna nije slučajna i svaka je na svom mestu – "neumornim pregaocem u srpskoj kulturi, nezajažljivim radoznalcem i propitivačem kome je teško odoleti". Zatim, istakao je da je reč o retkom kulturnom posleniku koji je sastavio pravi azbučnik pitanja (knjiga "Odbrana života" je tako strukturisana), a da su to "odabrana, zanimljiva i nadasve aktuelna pitanja iz života, kulture, psihologije i, najtačnije rečeno, antropologije".
I to zaista jeste suština: u središtu Mišinog života i njegovog interesovanja uvek je čovek – onaj Drugi, susret sa Drugim i građenje mostova među ljudima koji to zaslužuju. Sve se vrti oko čoveka. Čitava biblioteka, cela Kolekcija "Odgovori", u stvari je svojevrsna mozaička antropološka riznica. Odgovarajući potom na pitanje kako doživljava pojam pouzdanosti, Vladeta Jerotić kaže: "Pouzdan je onaj čovek koji je odgovoran, a odgovoran je i pouzdan onaj koji je moralan. Sve bitne osobine karaktera stiču se u detinjstvu, u porodici". Među njima, "na prvom mestu je moralnost, a uz nju neizostavno idu odgovornost i pouzdanost". Moralan + odgovoran + pouzdan = Miloš Jevtić. I tako već devet decenija. Vazda u službi kulture. Jedan život ravan podvigu. Život istrajnog čovekoljubivog kušača i samozatajnog, neumornog iskušenika čije se podvizavanje nastavlja.
Restoran Miya Galerija
Breakfast Buffet svakog dana od 10:00 do 12:30
ZAPRATI I REZERVIŠI SVOJE MESTO