DA nije bio epidemije korone, koja ga je odnela pre pet godina, jedan od naših najvoljenijih i najdugovečnijih glumaca Vlastimir Vlasta Velisavljević (1926-2021), verovatno bi, zahvaljujuću svojoj neverovatnoj vitalnosti i veri u život koji su ga držali do poslednjeh daha, sredinom minule sedmice, tačnije 28. jula, napunio – 100 godina.
U taj njegov, bezmalo čitav vek, stao je buran, težak i plemenit život čoveka koga su jednako cenili po umetničkom umeću, koliko i dobroti.
Od prvih koraka na pozornici 1938. u pozorištu koji je osnovala Gita Predić, Nušićeva ćerka, odigrao je više od 350 uloga u teatru, na filmu i televiziji. Studirao na prvoj klasi glume Akademije za pozorišnu umetnost kod Mate Miloševića. Samo u "Bubi u uhu", na scenu se popeo više od 1.600 puta, a u četiri verzije "Hamleta", u šali je govorio, da je igrao sve osim Ofelije, Gertrude i Hamleta. Poslednji put maestralno Duha Hamletovog oca… Bio je strastveni pecaroš i veliki kozer šeretskog osmeha. Tri puta se ženio. Do samog kraja glumio je i vozio. A ovako je govorio…
Dete glumac
– Kao dete, u "Rodi" sam igrao mnogo uloga: od kestendžije i Riste Sportiste u jednočinkama za decu do Nušićevog "Puta oko sveta". Dramaturški sve je bilo isto kao u velikom teatru, samo što su glumci bili deca. Pozorište "Roda" radilo je do okupacije, do početka Drugog svetskog rata.
Crkva Svetog Marka
– Meni je učitelj u osnovnoj školi bio Majstorović. On je bio čudo jedno. Imali smo oglednu nastavu, tako se to zvalo. I on je celo odeljenje, mislim da smo bili drugi ili treći razred, odveo do Tašmajdana gde su braća Ivković gradila Crkvu Sv. Marka, da vidimo kako to izgleda.
– Slušao sam Šaljapina 1935. kao dečak. Moj otac je bio hauzmajstor u Kolarčevoj broj 3. Na toj adresi živela je bela grofica Sofija Sergejevna Miškina. Kad dođe u Beograd, Šaljapin se tako malo družio s groficom. Noću su u Beogradu sve kapije morale biti zaključane. Moraš da zvoniš, i moj otac je otvarao vrata Fjodoru Šaljapinu. Čuveni bas mu je dao dve karte za "Borisa Godunova". Loža do kraljevske.
Prve suze
– Jednom su me pitali da li sam nekada plakao. Rekao sam kako da ne, plakao sam, onako ljudski, kada su nam ubili kralja Aleksandra I u Marselju. Baš sam ridao. Bio sam dečak i možete zamisliti kako je to kada dečaku ubijete kralja. Svi su plakali tada. Slično je bilo kao kada je Tito umro. Ali, za njime nisam ni suzu pustio. Da se razumemo, to je bila ozbiljna država. Nemam ništa protiv njih, ljudi su verovali u to i kada je on otišao mislili su da je propao svet. Kakav je to maher bio.
Na mestu logora – teatar
– Početkom 1943. imao sam sedamnaest godina kada sam uhapšen i odveden u nacistički logor Dortmund Herde, koji je bio "filijala" Dahaua. Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu… Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Prezivao se Bergman i bio je nešto stariji od mog oca. Iako Nemac, često bi mi, kad bi dolazio u fabriku na posao, od kuće donosio hranu. Sve što sam dobijao od njega delio sam s ruskim zarobljenicima, koji su među nama logorašima imali ubedljivo najgori i status i tretman. Jednoga dana moj me je majstor odveo u susednu fabriku, a onda i u svoju kuću. Doneo mi je neke stare cipele, njegova žena mi je ponudila ručak… Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda. Mnogo godina nakon bekstva iz nacističkog logora posetio sam Dortmund, kasnije otišao i do logora Herde. Na mestu na kojem se nekada nalazila fabrika granata i koje je stradalo tokom savezničkog bombardovanja 1945. prostiralo se prelepo jezero. Na tom mestu, na mestu barake u kojoj sam bio zatočen, izgrađeno je pozorište – Hamza teatar. Neverovatno!
Navijač Zvezde i Veleža
U MOSTARU sam naišao na zaista divne ljude. Recimo na Džemala Bijedića, u to vreme predsednika sreza mostarskog, a kasnije predsednika vlade, a tu je bio i Safet Čišić, učitelj po zvanju, a inače najbolji upravnik pozorišta koga sam ikada sreo. Tu sam upoznao i najinteresantniji klub u staroj Jugoslaviji, mostarski Velež, za koji sam najluđe navijao iako sam zvezdaš. Tu je ponikao i najbolji fudbalski trio naše reprezentacije BMV – Bajević, Marić, Vladić, zaista sjajni momci.
Tri bombardovanja
– Morao bih da počnem od ovog poslednjeg bombardovanja 1999. godine. Ja sam spavao, a moja supruga Nada je bila užasnuta, počela je da lepi prozore i u revoltu mi je rekla: "Kako možeš da spavaš kada bombarduju?" Odgovorio sam joj: "Nado, meni je ovo treće bombardovanje, meni ovo nije ništa". Ovo treće pamtim po zlu, kao i drugo. Drugo bombardovanje je opet bilo savezničko, opet angloameričko, bilo je najstrašnije. Pokušao sam da pobegnem iz grada, prošao sam Krunskom ulicom, tamo je, na mestu gde je sada Studentska poliklinika, bilo porodilište i video sam užasnu sliku – dečje nogice su visile sa grana okolnog drveća, porodilje su ležale pored rastavljenih dečjih krevetaca. Prvo bombardovanje sam doživeo kod "Londona", a kršten sam malo niže, u Crkvi Svetog vaznesenja Gospodnjeg. Godine 1941. je tu pala bomba u jedno sklonište, a sklonište je bio rov pokriven sa malo zemlje i dosta ljudi je tu ušlo misleći da će se spasti, međutim, bomba je pala pravo u sklonište. Bilo je mnogo mrtvih i sećam se da sam ja od Jadransko-podunavske banke trčao da vidim da li ima nekoga preživelog. Video sam užasnu sliku – prodavca đevreka kako leži mrtav, a korpa đevreka rasuta pored njega…
– Bio sam u grupi zatvorenika koja nije ispaštala kao one prethodne, koje su uhapšene prvih meseci nakon Rezolucije Informbiroa 1948. Ali ne bih o tome dalje govorio. Teško je, znate. Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Ako vas neko u najtežem trenutku izda, ako vas se odrekne, onda ne vredi, gotovo je! Nisam hteo da joj oprostim.
Dve muške "Ministarke"
U POZORIŠTU "Boško Buha", u režiji Tanje Mandić Rigonat, ponovo ću igrati u muškoj podeli "Gospođe ministarke". U "Buhi" ću igrati ujka Vasu, a u Kazneno-popravnom domu, davne 1953. godine, igrao sam jednog iz familije. Bilo je to kad su nas s Golog otoka prebacili u Vojni sud u Beogradu, potom u Gradišku, pa u Bileću i na kraju u Sremsku Mitrovicu, odakle smo i pušteni.
O Bosiljki Boci
– Najdraža i kao čovek i kao glumica, za mene je bila i ostala Bosiljka Boci. Kada su me uhapsili jedina se odvažila, dovodeći u pitanje i svoju karijeru, da ode do mog oca i pita treba li mu šta… To joj nisam nikad zaboravio. I dan-danas kad god odem u Pančevo svratim na njen grob.
Radost života
– Ja sam sva ta svoja robijanja i nedaće, kad god je bilo moguće, posmatrao s komične strane. Sećam se da su jednog mog sapatnika toliko tukli da mu je zadnjica pomodrela. Kvasio sam i privijao mu krpe kao bebi i, šta ću, smejao se. Tako je bilo lakše i njemu i meni. Uvek sam, u najsitnijem detalju, koristio trenutke radosti u životu. Pa i kada je o glumi reč. Nikada nisam posebno želeo neku ulogu. Jedan moj divni prijatelj i veliki glumac danas je izgubljen za pozorište. Ufiksirao je šta bi morao da igra. I to ga je uništilo!
– Pisac Dragoslav Mihailović mi je rekao u ono vreme kada su bili otvoreni policijski dosijei da treba da idem da pročitam šta piše o meni. Prvo sam se nećkao, ali sam ga poslušao. Tada je ministar policije bio Dušan Mihajlović. Otišao sam u tu agenturu na Novi Beograd, seo sam za neki stočić, na kome je u najlonu stajala neka naredba, tog Mihajlovića, gde je na kraju bilo upozorenje da ne smem da pričam ništa o tome što pročitam, i da se ta saznanja ne iznose u javnost. Odmah sam počeo da se smejem, žandari me gledaju začuđeno i pitaju: "Šta je bilo Vlasto?" Onda me još više uhvatio smeh: "Kako mislite da ne smem nikome ništa da pričam? Ja sam došao samo zato da bih mogao da pričam."
Kolce u samoposluzi
– Imao sam samo jedan boemski period u životu. Bilo je to vreme kad smo igrali u Beogradskom dramskom, Zoran Radmilović, Đuza i ja. Kad napada sneg trolejbusi nisu radili i otkaže se predstava. Mi onda ostanemo zajedno celu noć i raziđemo se tek ujutru. Nikada se nismo ničeg lišavali, ali nismo bili ni pijanci. Sećam se kad smo tako jednog jutra upali u samouslugu na Cvetnom trgu. Ja ostavio automobil nasred ulice, pa je i milicija dolazila da ga skloni. Uđem u samouslugu, a ono blagajne ne rade. Svi se okupili da gledaju kako su uz muziku s radija, Đuza i Zoran zaigrali kolce! Posle neprospavane noći, iskreno i nadahnuto, zaigralo im srce, a i oni s njim.