FILM „Zlatni rez ’42 – Deca Kozare“ Lordana Zafranovića, posle više decenija rada na temi stradanja u Jasenovcu u NDH, sinoć je otvorio 53. FEST pred prepunom Plavom dvoranom Sava Centra, ali je još pre premijere otvorio brojne polemike. O filmu se poslednjih nedelja govorilo i van umetničkog konteksta – o njegovom finansiranju, političkim tumačenjima, ali i pritiscima kojima su bili izloženi pojedini hrvatski glumci koji su u njemu učestvovali.
U ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", reditelj Lordan Zafranović govorio je o tim polemikama, decenijama rada na filmu, odnosu prema žrtvama i pitanju koje se provlači kroz čitavo njegovo delo – kako zlo počinje u pojedincu, kako prerasta u masovno nasilje i kako, uprkos svemu, čovek uvek ima mogućnost izbora.
Gospodine Zafranoviću, poslednjih nekoliko nedelja o vašem filmu se govori više u političkom nego u umetničkom kontekstu. Kako doživljavate tvrdnje da je "Zlatni rez ’42 – Deca Kozare" navodno politički naručen film, imajući u vidu da na njemu radite već dugo vremena?
– To je apsurdno. Danas sve države u Evropi finansiraju filmove i svi sistemi finansiraju filmove. Film ne može da se napravi bez države. Nijedan jedini igrani film. To je jednostavno tako i tu nema nikakve posebne priče – rekao je Zafranović i dodao:
– Ja se ne bavim politikom. Ja sam Hrvat i posebno se ne bavim politikom u zemlji u kojoj ne živim, to bi bilo besmisleno. Mene zanima film i tema kojom se bavim decenijama. Ovaj film nije nastao preko noći. Za mene je najvažnije da se govori o samom filmu, o njegovoj temi i o žrtvama o kojima on govori – kazao je reditelj.
Hrvatski glumci koji su učestvovali u filmu našli su se pod velikim pritiskom, neki su najavili da možda neće ni doći na premijeru zbog navodnih pretnji. Šta vam to govori ta činjenica, posebno ako imamo u vidu da se radi o učešću u filmu koji se bavi istorijskim stradanjem?
– Oni su izvrsni glumci i sami odlučuju da li će doći ili ne. To su njihove odluke koje ja poštujem i ništa drugo. To su moji prijatelji, iskazali su veliku ljubav prema ovoj temi, radili su fenomenalno. Dogovarali smo se, dopunjavali, razgovarali o svemu. Bili su ponekad i oštriji od mene, tako da im mogu samo zahvaliti na radu sa mnom. Oni su u ovaj film ušli kao profesionalci koji su prihvatili da se bave jednom teškom i osetljivom istorijskom temom – naveo je Zafranović.
Da li mislite da danas, 84 godine nakon ovih zločina, ponovo pokušava da se dogodi nešto što ste i sami decenijama istraživali – da se o tim žrtvama govori manje ili da se njihovo stradanje potisne nekakvim političkim sporovima?
– Ja se već dugo godina bavim zlom u vlastitoj sredini. To znači zlom u sebi, jel', a onda pokušavam da vidim na koji način se to zlo razvija i na koji način dobija te monstruozne dimenzije. Uglavnom, u pitanju su ideologije, vera, razne druge stvari koje pojačaju prvo individualno zlo iz čoveka, a onda i masovno. Kad je korist velika, kad su u pitanju razaranje, pljačka i moć, čovek može da posegne za najgorim oblicima nasilja. Ali to nije nešto što je čoveku unapred određeno. Čovek ima izbor i upravo je pitanje tog izbora jedno od ključnih pitanja kojima se bavim – rekao je Zafranović.
Dodao je da ga je sve vreme zanimalo "kako nešto što počinje u pojedincu može da preraste u masovno zlo".
– Kako čovek prihvata ideologiju, kako počinje da opravdava ono što inače nikada ne bi opravdao i kako postepeno pomera granicu između dobra i zla. Ali, bez obzira na okolnosti, čovek u jednom trenutku mora da donese odluku šta će učiniti. I upravo taj izbor i odgovornost za njega ostaju u središtu svega što sam pokušavao da istražim i kroz ovaj film. Zato mi je važno da se o ovim žrtvama govori i da se ne izgubi suština onog što se dogodilo. Istorija nije samo ono što se dogodilo u prošlosti, već i način na koji mi danas razumemo te događaje i šta iz njih možemo naučiti – izjavio je Zafranović za "Novosti".
Vaš film je finansijski i produkciono realizovan u Srbiji, a danas ga pojedini upravo zbog toga diskvalifikuju. Šta biste poručili onima koji kažu da zbog toga film ne bi trebalo da bude prikazan? Da li umetničko delo treba da bude gledano i ocenjivano prema tome ko je omogućio njegovu realizaciju ili prema samom sadržaju?
– Prvo, kada bih govorio o filmu, ja bih preporučio da se ovde prekine ta jedna tradicija da se govori o filmu koji još nije viđen. To pre svega traži od svih da ga vide. Neka ga publika pogleda, pa onda neka govori o njemu. Ovaj film je rađen za publiku. Ovaj film je rađen najviše za hrvatsku publiku, za moju publiku. A onda i evropskoj. Vidimo da danas fašizam ponovo raste i opasnost je velika da se nešto slično ne ponovi. Zato mislim da je važno da se o ovakvim temama govori i da ih publika vidi – poručio je Zafranović.