У недељу, 25. октобра, Србија ће се ослободити картела на чијем челу се налази Александар Вучић. Студенти и побуњени грађани наметнули су референдумску атмосферу у којој је важно само једно питање: „Србија или мафија“. У таквим околностима, већина странака контролисане опозиције била је принуђена да подржи Студентску листу. Раскол траје и у тзв. опозиционим коалицијама. Распао се и покрет тешко оболелог Бранимира Несторовића, и то на тему коалиције са Александром Вулином. Обе струје су биле са сарадњу са браћом Вучић и Вулином, али нису могли да се договоре како да то реализују. Узроке и последице актуелне чистке на српској политичкој сцени анализира заменик главног уредника Магазина Таблоид, Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак сарадник и пријатељ тиранина чији рок трајања истиче 25. октобра.
Пише: Предраг Поповић
Србија је земља чуда, у њој је све могуће. Све, осим да картел Александра Вучића остане на власти и после 25. октобра.
Не постоји начин на који би ОКГ СНС могла да спречи пораз на изборима. Колико год гласова да украде, неће бити довољно. Не помаже јој засташивање бирача, нико је се не плаши. Узалуд подмићивање са 6.000 динара, грађани тај новац преусмеравају на студенте, за финансирање кампање. Више не пролазе ни примитивни маркетиншки трикови. Што је по Вучића најгоре, не може да му помогне ни контролисана опозиција, па ни њени рестлови са клупе за резерве.
Иако је свестан да му нема спаса, Вучић по инерцији лаже, вара, вређа, прети, злоупотребљава полицију, тужилаштво, судије, криминалце, медије, све што може. Његова мултимедијална индустрија обмана пласира резултате истраживања јавног мњења, која су наводно спровеле политички подобне агенције. Владимир Пајић и његов Фактор Плус објавили су резултате анкете, према којима ће коалиција око СНС-а освојити 47,2 одсто гласова, а Студентска листа само 31,5 одсто. Са истом намером, да обесхрабри побуњене грађане, Пајићев колега Ђорђе Вукадиновић иде са телевизије на телевизију да прича како се Вучићев режим консолидовао, а студентска енергија расула.
Колико су те лажи бесмислене видело се првог дана по расписивању ванредних избора. У свим градовима и општинама, где год су студенти организовали прикупљање потписа, направили су се километарски редови грађана, који су сатима стрпљиво чекали да подрже листу, која ће ослободити Србију напредњачке тираније. Десетине хиљада људи окупило се у Новом Саду, где је представљена Студентска листа, а исто толико је испратило студенте до Републичке изборне комисије у Београду, где су предате кутије са више од 70.000 потписа. Цео процес се одвијао у победничном, свечаном расположењу, какво могу да направе само млади, здрави, храбри и слободни људи, ни налики уцењеним, подмићеним и криминализованим Вучићевим лојалистима и сендвичарима.
Свечарски амбијент, који је владао током прикупљања потписа и предаје листе, одагнао је сумње, које су се појавиле неколико дана раније, када су студентски пленуми утврђивали коначни списак кандидата за посланичке мандате. Јавност је била изненађена, и то врло непријатно, ветирањем неколико истакнутих личности, које су годину и по дана перцепирани као предводници студентског покрета. Надгласавањем, са листе су избачени професор Мило Ломпар и ректор Ђокић. Обојица су, сваки на свој начин, допринели промоцији студентских ставова, били су изложени најпрљавијим режимским кампањама, да би их студенти на крају одбацили. Ломпар је имао подршку грађана са јачим националистичким ставовима, а Ђокић је једини ректор који је, за разлику од осталих колега, остао до краја уз студенте. На листи нема ни хирурга Владимира Дугалића, који је добио отказ због подршке студентима. Нема ни бившег фудбалера Немање Видића, који је такође од почетка подржавао студентски покрет.
Студентима може још много тога да се приговори, али, показало се, да све грешке не могу да ослабе општу подршку. Већину грађана не занима што на Студентској листи нема Ломпара и Ђокића, а има превеликог негативног утицаја Бојана Пајтића, Душана Петровића, Жике Анђелковића и осталих авети жуте прошлости. Ко год да је отпао и ко год да се нашао на Студентској листи, свеједно је. Народ је фокусиран искључиво на победу над Вучићевим картелом и ослобођењем Србије. Што каже Синиша Ковачевић: „Гласаћемо и за камен за купус, само да сменимо ове!“
Општа подршка Студентској листи створила је референдумску атмосферу. Под слоганом „Србија или мафија“ укупно гласачко тело је подељено на два дела. У таквим околностима, у изборној кампањи нема места за остале опције. Управо то представља још један значајан пораз Вучића. На свим претходним изборима, уз крађу и куповину гласова најзначајнију помоћ је имао у странкама контролисане опозиције. Сад је остао без тог издувног вентила.
Осим Демократске странке, коју предводи Срђан Миливојевић, све парламентарне странке су годину и по дана саботирале студентски покрет. Одбиле су захтев да напусте Скупштину и престану да Вучићевом картелу дају легитимитет. Као и Вучић, опозиционари су очекивали да побуњеничка енергија спласне, па да се све врати на старо, као пре масовног убиства под новосадском надстрешницом. Са том надом су дочекали и расписивање ванредних избора. Сви су хтели да штипну свој део плена, довољно да пређу цензус и наставе да се тове на буџетском валову, па нека Вучић влада још сто година.
Као кула од карата, план им је пропао чим су расписани избори. Мирослав Алексић је одбио понуду Драгана Ђиласа да формирају јединствену опозициону листу. Направио је коалицију са Милошем Парандиловићем и Александром Јовновићем Ћутом, за коју је био уверен да је довољна за прескакање цензуса. Није очекивао да ће га, у року од два-три дана, напустити неколико општинских одбора Народног покрета Србије. Чак су и његови највернији сарадници, Ђорђе Станковић и Ана Јаковљевић, одбили да буду на посланичкој листи, јер нису хтели да иду против студената. Под притиском здравог разума, од учешћа на изборима су одустали Парандиловић и Јовановић. На крају, Алексић је подвио реп и повукао листу за коју је било прикупљено више од 10.000 потписа.
Ђиласова коалиција је начета и пре расписивања избора. Покрет слободних грађана напустио је „Про-ЕУ“ коалицију јер није формирана јединствена опозициона листа, која би могла да буде партнер Студентској листи у процесу формирања следеће власти. Ђиласова књига је пала на два мутна слова, на Здравка Поноша и Горана Јешића. Притом, са листе су се повукли Пеђа Митровић, генерални секретар Странке слободе и правде, и његова партијска колегиница и народна посланица Мила Поповић. Ипак, за разлику од Алексића, Ђилас није одустао од учешћа на изборима. Понош, који се лажно представљао као „носилац листе“, пре него што је листа предата, објаснио је да „странке постоје да би учествовале на изборима“. Трагикомично је кад то изговара лидер странке, која је бојкотовала последње београдске изборе. Надахнут за пласирање бесмислица, Понош је чак тврдио да истраживања показују како његова, Ђиласова и Јешићева коалиција има подршку чак 4,7 одсто бирача. Можда заиста имају толики проценат, али само ако су анкету спровели међу члановима својих породица.
Од избора не одустаје Нова демократска странка Србије Милоша Јовановића. Јовановић се нада да ће освојити довољно десничарских гласача да прескочи цензус. Надао се да ће успети да одобровољи Ломпара да се нађе на листи НДСС-а, али од тога није било ништа.
Осим странака контролисане опозиције, Вучић је остао и без сателитског покрета Бранимира Несторовића. Покрет „Ми – Глас из народа“ претрпео је четврто цепање. Од 13 првобораца, који су на последњим изборима, у децембру 2023, добили посланичке мандате, у Покрету је остао само Несторовић. Бранимир Антонијевић, професор Ратко Ристић, адвокат Бранко Лукић и још двоје чланова председништва Покрета „Ми – Глас из народа“ избачени су због несугласица око формирања коалиције са Покретом социјалиста Александра Вулина. Успут, откривено је, и документовано видео снимком, да су Несторовић и Антонијевић све време сарађивали са браћом Вучић. Антонијевић је признао да је ишао у Ковницу новца, да од Андреја Вучића тражи да Министарство финансија исплати две последње транше од по 80-так хиљада евра, које Покрет добија на име освојених посланичких места. Такође, од Андреја Вучића је тражио да им омогући приступ телевизијама са националном фреквенцијом, као и да напредњачки криминалци не прете њиховим активистима. Заузврат, Покрет „Ми – Глас из народа“ обећао је да ће подржати Вулинов повратак у министарску фотељу, као и да ће „урадити све што буде тражено“ од њих.
Антонијевић је покушао да компромитује Несторовића причом да је ментално оболео, да су га отели ванземљаци и да је исти као Бајден. У томе је било истине. На последњу страначку скупштину, Несторовић је једва дошао. Два пријатеља су га изнели из аутомобила и придржавали га при ходу. Видно оболео, љут због издаје сарадника. Несторовић је истеривао правду, па је јавно оптужио Антонијевића за сарадњу са Андрејем. Тако је истерао на чистац и себе, али и браћу Вучић. Разоткривањем њихових дилова, пропала је шанса да Несторовићева група пређе цензус и после избора послужи као тас на ваги.
У проблему се налазе и остали Вучићеви сателити. Ивица Дачић је морао да из СПС-а искључи Бранка Ружића. Партијска бракоразводна парница још траје. Неколико одбора и утицајних појединаца су напустили СПС, солидаришући се са Ружићем. После 36 година континуираног ужаса, који је Милошевићева и Дачићева партија ширила Србијом, први пут је суочена са сасвим извесним падом испод цензуса и нестанком са политичке сцене.
На истим мукама се налази и Расим Љајић. Као некада Тадићу, тако је годинама верно служио Вучићу, да би напослетку био одбачен. Над Љајићем су се надвиле сенке из криминалне прошлости. Извесни Исмет Рамовић шокирао је јавност информацијама о томе како је Љајић наручивао атентат на Сулејмана Угљанина и отмицу деце, управљао трговином дроге на Санџаку и учествовао у многим другим кривичним делима.
Вучић против себе нема само Студентску листу, него и сав побуњени народ. Картел му се осипа, напуштају га лојалисти из ОКГ СНС-а, али и ортаци из контролисане опозиције. У таквим околностима, уместо најављеног бестселера „Како сам победио обојену револуцију“, Вучић би могао да приреди мемаре под насловом „Био једном један тиранин“. Но, та крвава бајка одбројава дане до 25. октобра и ослобођења Србије.